Nekada posmatrajući
dešavanja oko sebe postavljam sebi razna pitanja na koje mi odgovor daje moje
drugo ja, tačnije vodim monolog. Među gomilom pitanja je i ovo: Može li čovek
biti poražen u koliko je uništen?
To pitanje mi se često
motalo po glavi i nisam nalazila pravi odgovor sve dok nisam pročitala delo
,,Plava grobnica,,. Nakon što sam ovo delo pročitala sve sam gledala drugim očima. Nekako kao da sam se
odvojila od svega i posmatrala sa strane sve što se dešavalo oko mene.
Ponašanje ljudi kako mladih tako i starih. Svi oni život olako shvataju.
Najlakše im je da kukaju kako je život težak a mladima dosadan. Kako sve brzo prođe
i kako je teško nositi se sa svakodnevnim problemima. Kako smo uništeni
skroz zbog situacije u zemlji. Prosto kao da ne postoji izlaz iz začaranog
kruga. Skoro da bih se složila sa tim da ja nisam pročitala delo koje me je
naučilo drudgačije da gledam na život. Kada ih slušam kako kukaju ne mogu a da
se ne setim naših predaka koji su svoje živote dali zarad nas i našeg mirnog
sna. Jesu li oni u tom teškom času kada su smrti gledali u oči poklekli? To je
bio trenutak za preispitivanje života i za stah a ne ono sa čim se mi sada
nosimo. Naravno da nisu, jer su oni znali da mogu biti uništeni ali ne i
poraženi.
Njihova mrtva tela su položena u plavu grobicu
koja ih je pokrila svojim talasima. Ipak njihov duh nije bio poražen ,oni su
znali da su pobedili. Njihov duh je nastavio da živi u nama njihovim potomcima. Sećamo ih se i divimo njihovoj hrabrosti i požrtvovanju i dan danas.
Sastav možete naručiti u celosti na: 0691641999 , uplatom 700din PostNetom.
